Syd Barrett

Roger Keith Barrett, poznatiji po svom umetničkom imenu Syd Barrett, rođen 6. januara 1946, englez, sa svojih 20tak godina je, posle par demo bendova, sa svojim prijateljima Rogerom Watersom, Nickom Masonom i Richardom Wrightom napravio grupu Pink Floyd. Njegovi lucidni tekstovi i muzika obeležili su početak acid-rocka i psihodelije u Engleskoj krajem šezdesetih. Svi singlovi Pink Floyda iz tog vremena, Arnold Layne, See Emily Play i mnogi drugi, njegovo su delo.

Uspeh grupe na lokalnoj underground sceni krunisan je 1967. godine albumom The Piper at the Gates of Dawn. Osam od jedanaest pesama na tom albumu je on sam napisao, a samo u nastanku jedne uopšte nije učestvovao (Take Up Thy Stethoscope and Walk, koju je napisao Waters).

U to vreme nije samo muzika bila eksperimentalna...eksperimentisalo se i sa supstancama, sa svime. Narkotici su ionako neobičnog Barretta brzo potpuno udaljili od benda. Iznenadna slava mu je samo otežala život. Uskoro je na koncertima Barrett gledao u prazno, možda odsviravši poneki akord za čitavu svirku. Ponekad je odlazio nasred koncerta. Njegovo stvaralaštvo takođe je postajalo sve haotičnije. Ostatak grupe uvodi u grupu petog člana, koji je svojevremeno i naučio Barretta da svira gitaru - Davida Gilmoura. Ideja je bila da Gilmur zameni Sida na bini, dok Sid ostaje deo benda kao autor. Ali ovo nije potrajalo, i ubrzo je Sid izbačen iz benda.

Drugi album Floyda, Saucerful of Secrets, iz 1968. imao je samo jednu Barrettovu pesmu. Album ima ponegde atmosferu nastavka prvenca ali već vidno odvlači muziku na neku drugu stranu. Barrett se u međuvremenu bavio slikarstvom i pokušavao da ponovo pronađe sebe posle Flojda. Izdavači su puno verovali u njega. Uz podršku i doprinos Flojda (naročito Watersa i Gilmoura) Barrett je snimio dva solo albuma, The Madcap Laughs i Barrett, oba objavljena 1970. Oba ova albuma su vidno mračniji nego pesme koje su proslavile i Barretta i Flojde par godina ranije, ali i dalje zrače njegovom lucidnom poetičnošću.

Barrett je tokom sedamdesetih nekoliko puta pokušavao da se vrati u studio, međutim jednostavno više nije mogao dovoljno da se usredsredi. 1974. Barrett se povlači na svoje imanje u Kembridžu, vraća se slikarstvu, i mirnom životu. U međuvremenu Flojdi postaju jedna od najpoznatijih i najznačajnijih rok grupa u istoriji. Pa ipak, uz svu svoju psihoanalitičnost, dubinu, kompleksnost, nikad nisu ponovo pronašli naivnu, poetičnu magiju svog prvog albuma. Reklo bi se da nisu baš ni želeli. Gilmur se brinuo o tome da i Barrettu stigne zarada od svega. Roger Waters ostaje opsednut i skrhan Barrettovom pričom i često nalazi inspiraciju u njoj. Albumi Wish You Were Here i The Wall među najistaknutijim su primerima. Sam Barrett je, čini se, uspeo da pronađe svoj mir. Njegova sestra, sa kojom je ponovo stupio u kontakt negde početkom osamdesetih, kaže da nije patio ni od kakvih mentalnih oboljenja

7. jula 2006. Syd Barrett je umro, daleko od slave, sa svojom porodicom. Pitam se da li je bio srećan...nadam se da jeste

Flojde ionako svi već imate, a za Barretta evo linkovi za slučaj da nekom fali:

Code:

The Madcap Laughs
http://www.mediafire.com/?m2txgljnw1z

Barrett
http://rapidshare.com/files/45463081/Syd_Barrett-_Barrett.rar.html

Opel
http://rapidshare.com/files/28483315/Syd_Barrett-Opel.zip.html

Opel je inače kompilacija neobjavljenih pesama iz 1988

Prave vrednice će možda pronaći sva tri albuma sa bonus trakama u vidu box-seta po imenu Crazy Diamond, ja ne iskopah linak sada

Ne volim nesto previse njegov solo rad, sve ono sto nije mogao u Pink Floydu, radio je solo, a to su cesto psihodelicna iz**kavanja, koja mi retko prijaju iako sam ljubitelj psihodelije.

Tja, ne znam, ja bih to pre tumačio time da nije bio baš svoj dok je došao do solo karijere, tako da u tom smislu ima možda malo više iživljavanja, mada meni je ipak nekako ključna razlika u tonu, tj što su solo albumi depresivniji, nije mi to sad nešto hevier nego flojdi u slično vreme