Izmedju ljubavi i smrti

Priča o svakom uspešnom stripu istovremeno je priča o autoru tog stripa. Često nije tako; stripovi istina uzimaju lekcije iz hodanja od svog autora, koji ih jednom kad su čvrsto stali na noge (iz ovog ili onog razloga) pušta u svet, gde oni nastavljaju da žive svoj život, gotovo ili sasvim nezavistan od njegovog. Međutim, da nije te incijalne kapsule, tih početnih koraka kroz koje strip provodi njegov tvorac, ne bi bilo ni svih ostalih – u slučaju stripa Dilana Doga, jednog od najpopularnijih serijala italijanskog izdavačkog giganta Serđo Boneli Editore, stotina njih. Dilan Dog je dakle priča, između ostalog, i o Ticijanu Sklaviju.


I zaista, i povremene tezge na kojima je početkom osamdesetih godina prošlog veka Sklavi gostovao kod Bonelija bile su dovoljne da pažljivijem čitaocu ukažu na par jako bitnih stvari. Prva od njih je da nailazi novo vreme koje sa sobom nosi nove (i mračnije) priče čije je Sklavi bio prvi eksponent u dotad skoro sasvim vesternu okrenutom Boneliju. Drugo, da je vreme da kanonima jako privrženi izdavač uhvati korak sa svetom ne samo po tematici koju obrađuje već i po načinu na koji ih priče, gde je Sklavi zaista pokazivao da raspolaže zanimljivim i modernim načinima vođenja radnje u stripu. I zadnja stvar koja je iz tih nekoliko epizodi Mister Noa i Zagora svakome bila savršeno jasna – Sklavi je zaista umeo da piše!


Da Sklavi zna šta radi i još bitniju, da to što radi zna da radi pubilika je znali čim je videla njegove prve Boneli scenarije, ali tek je pokretanjem sopstvenog Sklavijevog serijala, Dilan Dog, samom Sklaviju omogućilo da radi ono što zna na redovnoj bazi i po svojim pravilima. Dilan Dog je horor strip koji izlazi u zemlji koja horor veoma dobro poznaje, voli i što je najvažnije, gaji. Dovoljno je pomenuti samo imena italijanskih filmskih režisera poput Darija Arđenta, Lučija Falučija ili Mikela Soavija pa da pravom fanu horora pođe voda na usta – italijanski horor film je u drugoj polovini prošlog veka čvrsto držao korak sa američkim i u nekim slučajevima čak bio ispred njega, naročito u tretmanu tema (koje se, istina, nisu mnogo razlikovale od onih za koje su bili zainteresovani Amerikanci). Upravo je na toj svežini interpretacije Sklavi i bazirao svoju obradu opštih mesta iz mitologija horora, te figuri zombija, vampira, vukodlaka, mumije, raznih demona te sve sile serijskih ubica i psihopata. Na liku zombija, živog mrtvaca, Sklavi je bazirao osnovnu (i nažalost, kako će vreme pokazati, i najslabiju) nit priče, koja Dilana suprotstavlja njegovom nemezisu i ocu, tvorcu seruma zombifikacije, doktoru Ksabarasu. Ta ista potka priče vezuje Dilana sa njegovm večnom tragičnom ljubavlju, Morganom. Oreol tragične romanse koji uvek lebdi na likom Dilana Doga, privatnog detektiva za noćne more i druge užase, jedan je od razloga zašto ka njemu gravitira ženska publika. I zaista, kao što se ranije više puta pokazalo, strip serijal gde glavni junak nikako ne uspeva da ostvari trajnu ljubavnu vezu te na svakom koraku doživljava ljubavne brodolome a pri tome deluje fizički privlačno i neizbežno melanholično, poput Korto Maltezea Huga Prata ili Sandman-a Nila Gejmana, gotovo bez izuzetka privlači brojnu žensku publiku, inače netipičnu za strip.


DID2Famu stečenu pisanjem Dilana Doga Sklavi je više puta pokušavao da dostigne baveći se drugim medijima, poput pisanja romana i scenarija za film. Na njegovu veliku žalost, njegova karijera pisca slavno je propala, jer niko nije bio zainteresovan za čitanje njegovih romana, a ni kao scenarista za filmove nije postigao neki veći uspeh. Ostao je uvek vezan za strip, iako je žarko želeo da iz sveta devete umetnosti ipak napravi iskorak u neke druge vode, da i u drugim vidivima umetnosti ostvari neke svoje dečačke i nikad ispunjene ambicije.


Sklavi je majstorski napisao početni deo serijala Dilan Dog, ali se nakon nekog vremena počeo osećati kreativni zamor, kreativna blokada koju je Sklavi sve teže prevazilazio, pa je u pisanje serijala uveden veći broj scenarista koji su samostalno ili u saradnji sa Sklavijem popisivali Dilanove avanture, poput Kjaverotija, Rujua, Minjaka, Mede, Nerija, a u zadnjih par godina u pisanju scenarija za Dilana Doga okušali su se čak (potpuno netipično za Bonelijevu izdavačku politiku), Englez Robin Vud i spisateljica Paola Barbato. Pomenuti scenaristi su se sa manjim ili većim uspehom vodili Dilana kroz nove avanture, ali opšti je utisak da ni jedan od njih nije uspeo da liku i serijalu pruži onu zaokruženost i bogatstvo nijansi kao njegov kreator, Ticijano Sklavi. Pokazalo se, nekako, da Dilan ipak najsigurnije korača kad ga za ruku vodi njegov duhovni otac. Možda je to zato što Dilan oličava Sklavijeva interesovanja i ideale, možda je to zato što je Dilan, baš kao i Sklavi, nepokolebljivi romantik i idelista, koji je u ovom surovom i preterano racionalnom svetu priseljen da se poštapa cinizmom. U svakom slučaju, Sklavi Dilanovim avanturama daje jedan poseban ton lirike, melanholije i iracionalnog, što je ono što većina Sklavijevih kolega u svom radu na Dilanu bezuspešno pokušavaju da kopiraju. To je takođe ono što Dilana izdvaja od drugih umetničkih dela koja se bave horor tematikom te za svoju temu uzimaju strah i naptprirodno. Sam Sklavi nikada nije krio da na svoje pisanje gleda prevashodno kao na zanat, kao ni to da je puno puta koristio tuđa dela kao polazišta za svoje pisanje – ali uvek kao polazište od koga bi krenuo u jednu široku i osmišljenu nadogradnju, koja bi i na originalno delo kojim se inspirisao uvek bacila novo svetlo.


Poželimo, dakle, Ticijanu Sklaviju i Dilanu Dogu još mnogo zajedničkih šetnji po stranama stripa, jer kako danas izgleda, teško da možemo očekivati da će uspeti da opstanu svaki za sebe...